Обележавање Дана сећања на Погром на Косову и Метохији- 17.март 2004. године
17. марта се навршило 19 година од етнички мотивисаног насиља и прогона српског становништва од стране албанских екстремиста. Ученици старијих разреда су на часовима историје имали прилику да се кроз кратак филм подсете погрома и недужног страдања српског становништва као и повода за исти.
Тих кобних мартовских дана 2004 године, страдало је 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, а протерано је преко 4000 Срба из шест градова и девет села. Ово је после јуна и јула 1999. године био други велики прогон Срба са Косова и Метохије и поред до зуба наоружаних војника Кфора и УНМИК полиције.
Долазак међународних снага и институција међународне управе на Косово и Метохију након НАТО агресије није решио проблем јужне српске покрајине, тако да су од тада па све до мартовског погрома, а и након њега, преостали косовски Срби и припадници других неалбанских националних заједница били приморани на то да се исељавају са својих огњишта, уништавана им је имовина, скрнављена су гробља и културна баштина, паљене цркве и манастири који су симбол постојања и трајања једног народа на територији коју насељава вековима.У периоду од јуна 1999. године до мартовског насиља 2004. године, више од 220 хиљада Срба и других неалбанаца изгнано је из покрајине, а 120 хришћанских светиња и споменика девастирано и уништено.
Насиље албанских екстремиста и етничко чишћење српског становништва које се десило 17. и 18. марта 2004. године још једном је показало да ни постојеће институције у покрајини ни институције међународне управе на Косову и Метохији нису испуниле свој задатак јер нису омогућиле стварно функционисање и постојање мултикултурног друштва у покрајини.
Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК – у, догодио се овај нечувен терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38000 војника Кфора из 39 земаља и 8000 УН полицајаца из 52 земље. Кфор и УНМИК су имали „припремљен“ одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца над Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања.
Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба ,а ни пет одсто тадашњих протераних није се вратило у своја места.
Наставник историје,
Младен Томашевић
